Вести

Четврти дан Фестивала

Бројни љубитељи позоришта су синоћ тражили карту вишка за представу „Каинов ожиљак“, Шабачког позоришта. Сала Центра за културу и образовање Раковица, била је премала за све који су желели да гледају ово врхунско позоришно остварење.
Изузетна сценографија, интеракција са публиком, излазак глумаца са сцене у публику током трајања представе су допринели јединственом искуству које је фестивалска публика доживела.
Фестивал, који је такмичарског карактера, окупио је осам професионалних позоришних ансамбала из целе Србије. Представа „Каинов ожиљак“ Шабачког позоришта, једина је ревијалног карактера. С обзиром на то да није била награђена на фестивалима у претходној сезони, него је награду добила 2005. године, према Правилнику Фестивала, није ушла у такмичарски део Фестивала.
Рађена је по мотивима књиге В.Кецмановића и Д. Стојиљковића.
„Каинов ожиљак, у једном метафоричком смислу, јесте прича о непостојаности добра и тврдокорности зла, с друге стране, Каинов ожиљак је проклетство које носи сваки човек и све што је човек створио. У причи о Андрићевим годинама у Берлину, где је урушена и подељена држава послала свог великог уметника да се ценка са ђаволом и покуша да уразуми неразумне, оваплоћује се теза о немоћи обичног човека спрам цикличних насртаја зла. А двадесети век, у коме је Иво Андрић провео већи део свог живота, може се слободно назвати Веком зла. Ипак, иако у немогућој ситуацији, Андрић, хуманиста и писац, успева да сачува човека у себи и то је можда најснажнија порука коју нам је послао, како својим држањем у Берлину, тако и својим романом “Проклета авлија” на који је недвосмислено утицало берлинско искуство које је сам Андрић сматрао најтежим и најмучнијим делом свог живота.

Растрзан између љубави и дужности, сведок помаљања једног великог ужаса који ће прогутати целу Европу, суочен са нацистима и њиховом визијом света и његове будућности, он није устукнуо, нити се двоумио, решен да сачува сопствену душу иако је био свестан да се душа света који је срљао ка рату не може спасити. У том смислу, његова портага за уклетом књигом земљака Крајског која у себи носи омен и номен братоубице Каина јесте опасна игра, фаустовско искушење али и начин да се човек суочи са самим собом.

Већ на почетку Каиновог ожиљка се, наиме, помиње чињеница да је Андрић Црњанском скретао пажњу како његов суматраизам, та ода способности поезије да споји наоко неспојиво, за консеквенцу не мора да има блаженство. Њена консеквенца може да буде ужас космичких размера. Сместивши стамболског Карађоза у Хитлеров Берлин и тако спојивши два наоко неспојива ужаса, ми смо, заправо, покушали да уметнички отелотворимо ту Андрићеву мисао.

На публици остаје да посведочи да ли смо у томе успели.“

Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић

—————————-

„Представа “Каинов ожиљак” задржава конструкцију приче и задате односе међу ликовима, које су аутори истоименог романа Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић понудили. Истовремено, она, по логици медија, врши сажимање више, у роману апострофираних, историјских ликова. Пре свега одабирањем ситуација, које имају тематске сличности и више драмске напетости, у којима се ти ликови лоцирају. Овакав поступак је олакшан чињеницом да роман, у узбудљиво испричаној причи, обилује готовим позоришним матрицама.

Те матрице, као сценски фрагменти и тематске целине представе, додатно се усложњавају проблемом травестије. Од оне најочигледније – у представи припаднике најужег руководства Трећег Немачког Рајха (А.Хитлер, Х.Геринг, Р.Хајдрих) играју глумице Шабачког позоришта, до тога да сваки лик ствара другачију слику о себи у јавном простору. Травестија на тај начин постаје место сусрета ослобађања, поништавања, условљавања како друштва према појединцу и појединца према друштву, тако и појединца према појединцу. Поигравање социјалним статусима и само/идентификацијама покушај су препознавања непрекидне театрализације друштва и играња друштвених улога.“

Спасоје Ж. Миловановић, драматург
(текстови преузети са сајта www.sabackopozoriste.rs)