СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА – ПОКЛОН ПРЕДСТАВА „ПУТ ВЕЛИКАНА“
Срећан Светски дан позоришта!
Вечерас смо у Центру за културу и образовање Раковица заједно са нашом драгом публиком прославили Светски дан позоришта поклон представом „Пут великана“.
„Пут великана“ је прича о великанима позоришне уметности с почетка двадесетог века. Дан уочи Нушићеве смрти, обилазе га пријатељи, колеге, глумци које је волео и који су њега дубоко поштовали и волели. Духовита, забавна, али и сетна прича о једном времену, пуном носталгије, зачињено урнебесним причама о ондашњем начину живота, али такође и драматичним судбинама ових великана српске уметности.
На иницијативу Међународног позоришног института (ITI), широм света се од 1961. године, на дан отварања Театра нација у Паризу 27. марта 1962, обележава Светски дан позоришта.
Сваког 27. марта позоришта у свету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница организују разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа.
Порука се преводи на више од двадесет језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и ТВ станица на свим континентима. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Kокто 1962. године.
Aутор овогодишње поруке је Питер Селарс (Peter Sellars), амерички оперски и позоришни редитељ, познат по својим јединственим, модерним поставкама класичних и савремених опера и драма. Селарс је професор на калифорнијском Универзитету у Лос Анђелесу (UCLA). Сматра се једном од кључних личности светског позоришта и опере у последњих педесет година.
Порука Питера Селарса за Светски дан позоришта 2022. :
„Драги пријатељи,
Док је свет, као да је прикључен на инфузију, сваког сата и минута прима нове вести, могу ли да нас све, као ствараоце, позовем да приступимо истинском простору и сфери и перспективи епских времена, епских промена, епске свести, епских промишљања и епских погледа?
Живимо у епско доба људске историје, а дубинске и значајне промене које проживљавамо у погледу односа људи са самима собом, са другим људима и са осталим светом скоро су ван нашег опсега да их спознамо, артикулишемо, искажемо, изговоримо.
Ми не живимо у двадесетчетворочасовном циклусу вести, већ живимо на крају времена. Новине и медији су у потпуности неприпремљени и онемогућени да се ухвате укоштац са свим стварима које проживљавамо.
Где је језик, где су покрети и где су слике који би нам омогућили да схватимо суштинске промене и расколе које доживљавамо? И како можемо да схватимо садржај наших тренутних живота као искуство а не као новинско извештавање?
Позориште је уметничка форма искуства.
Како у свету који је преплављен опсежним медијским кампањама, симулираним искуствима и туробним предвиђањима можемо да досегнемо ван непрекидног понављања бројки да бисмо искусили оно световно и бескрајно у појединачном животу, екосистему, пријатељству и светла на плавом небу? Две године пандемије коронавируса утихнуле су људска чула, сузиле људске животе, уништиле везе међу њима и вратиле нас на један необични почетак људске живота.
Које семе треба посадити и узгајати у ово време, а које ижџикљало и нападно корење треба затрти, потпуно и за сва времена? Много људи је на ивици. Много се насиља распламсало, нерационално и неочекивано. Много се утемељених оквира показало као структуре непрекидне окрутности.
Где је наша култура сећања? Чега треба да се сећамо? Који нам ритуали напокон дозвољавају да поново измислимо и започнемо кораке које никада нисмо направили?
Позоришту епских визија, сврхе, опоравка, поправка и бриге требају нови ритуали. Нама не треба забава. Нама треба окупљање. Треба да делимо простор и градимо заједнички простор. Треба нам заштићени простор суштинског разумевања и једнакости.
Позориште је земаљско стварање простора једнакости међу људима, боговима, биљкама, животињама, капима кише, сузама и препорода. Простор једнакости и суштинског разумевања осветљава скривена лепота коју одржава живом суштински однос опасности, спокоја, мудрости, деловања и стрпљења.
У спису Аватамсака Сутра, Буда набраја десет врста стрпљења у људском животу. Једно од најснажнијих је „Стрпљење да спознамо све као опсену“. Позориште је одувек представљало живот на овом свету као опсену, дајући нам могућност да ослобађајућом јасноћом и силом докучимо људску илузију, заблуду, слепило и порицање.
Толико смо убеђени у оно што посматрамо и начин на који посматрамо да не можемо да видимо и осетимо алтернативне стварности, нове могућности, другачије приступе, невидљиве односе и безвременске везе.
Ово је време за суштинско освежавање наших умова, наших чула, наше маште, наших историја и наших будућности. То не могу да ураде људи који раде сами, изоловани од других. То је нешто што морамо да урадимо заједно. Позориште нас позива да то учинимо заједно.
Најискреније вам хвала на вашем раду.“ – Питер Селарс
