Вести

Представа „Поломљено ребро“ на вечерњој сцени

Центар за културу и образовање Раковица наставља са вечерњом сценом. Позориште у кругу тројке је за наше Раковчане припремило изванредну тематску представу “ПОЛОМЉЕНО РЕБРО” у петак 03. децембра од 20h.
“16 дана активизма против насиља над женама” је глобална, светска кампања коју обележава 1,700 организација у преко 100 држава света.
Кампања почиње 25. новембра Међународним даном борбе против насиља над женама и завршава 10. децембра Међународним даном људских права.
Тим поводом, на сцени Центра за културу и образовање Раковица биће одиграна представа „Поломљено ребро“ којом желимо да скренемо пажњу на проблем насиља над женама, проблем који постоји у Србији и широм света.
режија: Јанко Цекић, текст: Надица Ђорђевић, играју: Јанко Цекић и Тамара Томановић

 

Представа „Поломљено ребро“
Љубав ће спасити свет. Ово Фјодорово гесло остало је упамћено као тековина хипи комуна, а суштински је много древније. На идеји љубави као једином покретачу истинских реформи на индивидуалном и колективном нивоу, своју филозофију утемељио је и сам Господ. Љубав је једно име за племенитост, духовну снагу, понекад несхватљиве и сулуде поступке поједнаца, надљудску физичку спремност мајке…. и такође, светачку трпељивост жене која верује да ће љубав променити њега насилног. „Воли… и све ти је дозвољено“ рекао је Свети Аугустин. Дакле , ако си испуњен тим најузвишенијим осећањем , ти си и слободан да чиниш шта ти је воља. Али само ако волиш. Ако бијеш жену- ти не волиш. Сходно горе реченом, није ти дозвољено ништа. И тачка. Огромна, најцрња и апсолутно неуништива тачка. Тачка- туфна.
О суштаственом непознавању љубави и бесрамном поистовећивању њене вилинске нежности са бестијалном демонстрацијом силе јачег над слабијим, о убијању мужаствености у мушкарцу и жени која доноси најважнију одлуку за њен будући живот затраживши помоћ, о једином правом и здравом избору, говори представа „Поломљено ребро“.
Дивна, дражесна млада жена води тежак, за гледаоца мучан, за њу уобичајени разговор са партнером – насилником. Растаче се и распиње у покушају да ту хорор причу сачува, да јој да шансу, да разуме ту грандиозну тугу и несрећу из које њена „љубав“ осећа потребу да задаје бол. Сазнање о правом разлогу његове насилничке природе, посредно добијамо од њеног лепог и психички растројеног мучитеља лично. „Тако ме је мој отац васпитао…“ каже Адамов потомак, пре но што онако моћан и доминантан, крене ка њој у намери да јој „покаже где јој је место“. Испоставља се да је склоност ка насиљу над женом, заправо модел понашања усвојен у детињству. Неко од оца научи да пеца, неко да игра шах, неко да чисти рибу, неко уз њега усвоји навику да пере зубе пре спавања, а неко да бије жену.
Представа је набијена емоцијама. Љубав није жртвовамје. Љубав је давање без осећаја губитка. Давање времена, најлепших речи, најнежнијих додира, времена, труда око осмеха и задовољства вољеног, бубрега, најтамније трешње из чиније…свега али без осећаја да смо без нечега остали. Жртвовати нешто, значи дати нешто од себе, одрећи се зарад неког другог нечега што је могло да ти донесе корист, и бити свестан те користи. У љубави није тако. Време, речи, новац, сви додри,сви здрави бубрези и слатке трешње овог света не доносе корист без вољеног. Ако мораш да трпиш, ниси вољен. Млада лепа срна све ово схвата и у најважнијем тренутку, осокољена молитвом и уверењем да је чува легион архангелске војске, једним позивом ставља тачку-туфну. Одлуком да затражи помоћ, „ломи руку“ која је њој поломила ребро. Која је поломила њу –ребро. Која је поломила њега самог.