XVII ФЕСТИВАЛ ПОБЕДНИКА ФЕСТИВАЛА – ИЗ УГЛА ПУБЛИКЕ
Радослав Мандић, редовни посетилац Фестивала победника фестивала, а од ове године и члан жирија публике, је сваке вечери вредно записивао утиске, анализирао представе и преносио атмосферу са фестивала кроз своје репортаже. Његове речи осликале су сваки тренутак на даскама које живот значе и омогућиле свима да осете дух овог јединственог догађаја, чак и ако нису били у публици.
Од срца му се захваљујемо на посвећености и доприносу нашем фестивалу!
Све репортаже које је написао Вам преносимо у целости.
,,Месец (дана) на селу“
Петак, 22. новембар, Позориште у кругу тројке, Центар за културу и образовање Раковица
Текст, Радослав Мандић
Фото, Центар за културу
Синоћ је у београдској општини Раковица отворен XВИИ Фестивал победника фестивала, културни догађај који се сваке године с нестрпљењем ишчекује. Леп увод пре извођење прве представе било је отварање изложбе ,,Жанка Стокић“, ауторке Олге Марковић, о чијем је лику и делу говорио Жељко Хубач, Весна Станковић је извела монолог из једне од улога велике глумице док је трио Пандора музички пратио отварање фестивалских дана.
Директорка Центра за културу и образовање Раковица госпођа Маријана Бутулија предала је црвени плашт глумици Нади Блам, председници стручног жирија, чиме је отворен овогодишњи Фестивал победника фестивала.
Народно позориште Ужице наступало је прве вечери, преносећи дух Тургењева на даскама позорнице у адаптацији Јелене Мијовић и режији Милана Нешковића.
Улоге су играли Игор Боројевић, Бојана Зечевић, Вања Ковачевић, Дивна Марић, Ивана Павићевић, Вахидин Прелић, Дејан Максимовив, Хаџи Немања Јовановић, Тијана Караичив Радојичић и Јанко Радишић.
Када живите мало изван Београда то свакако има своје предности, но исто тако и недостатке којима сам синоћ био изложен у виду мећаве која је направила застој на саобраћајницама и спречила ме да се појавим на првој вечери и уједно отварању Фестивала. Како не бих читаоцима остао дужан и на неки начин се одужио организаторима, али и глумцима, поставићу овде лепе фотографије са отварања, јер ме Тургењев због нечега очигледно није хтео у публици, а читао сам га, није да нисам. Шалу на страну, изгледа да је онако по руски снег сибирски желео да и сам искаже поштовање према драмског делу великог писца, а лица са фотографија говоре у прилог уживања присутних и заиста верујем да је било пријатно гледати глумце ужичког позоришта. Вечерас ме чека ,,Чеховљева соба“, а вас сутра извештај са те представе. Уживајте у фото прилогу.
*Информације преузете са странице Центра за културу
Субота, 23. новембар, Позориште у кругу тројке, Центар за културу и образовање Раковица
Текст, Радослав Мандић
Фото, Центар за културу
Другог такмичарског дана Фестивала победника фестивала публици се представило Народно позориште Тимочке крајине ,,Зоран Радмиловић“ из Зајечара представом ,,Чеховља соба“, рађеној по мотивима прича Антона Павловича Чехова у адаптацији Уне Ђелошевић и Николе Завишића, који је и режирао представу.
Улоге су играли Марија Станковић, Габријел Бећаревић, Ивана Бартуњек, Бранислав Мијатовић, Милош Танасковић, Вујадин Милошевић, Викторија Арсић, Сања Недељковић, Наташа Петровић, Ана Бретшнајдер и Јелена Рајић.
Како је лепо враћати се Чеховљевим причама. Знате ли о чему говорим. Читате ли Чехова изнова и изнова, можда баш у некој соби која има дух његовог приповедања. Није то тешко замислити, напољу веје снег, кора на стаблима пуца на љутом мразу, на стаклима се стварају арабеске које зима црта својим леденим прстима, поред фотеље сточић на којем се пуши шоља чаја, а поред шоље књига, стара, већ помало искрзана, листова танких од окретања, упијања оних лепих животних прича, и оних мање лепих, али свакако поучних.
Да ли је ово шала, не, не само сам вас увео у гледање Чехова, јер ако се може читати, постоје тренуци када га можете и видети, и то заправо, ако ћемо искрено, у почетку изгледа одиста чудно. Сада су све оне приче од којих сте неке читали десетинама пута пред вама, али да ли сте их тако замишљали. Да ли су попут ових глумаца на сцени у вашим мислима сви ти Червјакови, Кикини, Стрижини, Очумјелови, да ли су све те Надежде Петровне, Олимпијаде Јегоровне, баш такви и баш такве. Знате, могли би бити, њихова лица, њихови покрети, гласови, енергичност на сцени воде вас редовима исписаним мастилом. Они су оживели на та два сата, сви ти ликови који похрањени удобно на папиру дремају док се не рашире у сјају и очају људских карактера. Целокупном утиску између адаптација прича доприносе Чеховљева писма прочитана гласом наратора.
Сагласје, мелодичан хук ветра, руке које прате ритам, љубав, љубав, младалачка, сетна, срамежљива, она и он, шаљиви тон, па ипак сећање.
Попустљива, прихвата свој усуд, на лицу јој се види да се мири са свим оним што јој горди газда ускраћује. Његово лице је цинично, лукаво, новац се топи у измишљеним издацима, а она попут мекушца не диже глас, док га глумац на сцени, он, газда, послодавац, не дигне до плафона, и не упита, зашто се побогу не буните. Одиста, зашто.
Жена је варљива мање ил јаче, каже Верди, а код Чехова жене имају многа лица којима се прилагођавају не увек пријатним условима. У неколико прича доминирају женски ликови, у ствари готово у свим, шкрипе даске, вриште алтови, очи долазе до изражаја у строгој мимици, одсечним покретима главе се ствари и људи постављају на своје место, а потом, потом гласови прелазе са викања на умилне припевке, дозивајући већ слуђеног мушкарца у окриље топлоте у ноћи, у густој ноћи. Мушкарац увек поклекне било да је у питању умиљавање или енергичност, мушкарац, поново слуђен, поражен, рањив у случајевима ових прича доводи у питање флоскулу о слабијем, нежнијем полу. Да ли је замисао представе таква да се акценат стави на снагу жене, матроне, оне која чврсто држи домаћинство и породицу на окупу, али и ону која се покорава свему што јој одреде можда у подсвести знајући да ће можда моћи сама себи да гради пут кроз живот онако како она то жели. Да ли је дакле представа замишљена као једна соба којом доминирају жене, јер су мушкарци углавном несигурни, а жене, жене су такве да њихова глума има распон од мачије до лавље и обрнуто. Не значи то да глумци мушкарци нису добро одиграли своје улоге, напротив, самог Чехова донели су сјајно, блиставо, али су жене ипак те које су повезале нити ових прича изведених на позорници и зато један велики наклон њеном величанству жени.
Музика доприноси свеопштем утиску, од тихих мелодија до рок сцене, гитаре доминирају како и приличи зајечарском позоришту, мелодије познатих поп и рок песама измењених речи, али препознатљиве на прво слушање, сценски наступ у тим тренуцима очаравајућ, заглушујућ, помало и страшан, са прекидима у правом моменту. Хипноза гледалишта звуковима, напослетку, одлична представа.
Гледати Чехова, како то на први поглед чудно звучи, а није, верујте ми. Дивно је…
,,Флеке“
Недеља, 24. новембар, Позориште у кругу тројке, Центар за културу и образовање Раковица
Текст, Радослав Мандић
Фото, Центар за културу
Трећег такмичарског дана Фестивала победника фестивала публици се представило Краљевачко позориште са представом ,,Флеке“, коју је режирао Југ Ђорђевић по драмском тексту Тијане Грумић.
Улоге су играли Александра Аризановић, Драгана Варагић, Горица Динуловић и Зоран Церовина.
Постоје и оне невидљиве флеке. Постоје. То су оне мрље, она затамњења, оно што бисмо волели да заборавимо, оно на шта смо се ипак навикли, а боље је да никада нисмо морали. И те флеке, које се не перу, које ниједна хемикалија не може да скине са душе, избрише из срца, оне су део нас. Постоје те невидљиве флеке и када бисте знали колико је тешко писати о њима не бисте ми били у кожи, али мора се написати, мора, јер ако су синоћ глумци могли да одиграју представу бола, па ипак са трачцима наде који бљесну на моменте, ако су они могли да је играју и да покажу како и највећу бол може да победи ведрина, здрав разум, како се и после губитака вољених остаје и постаје човек, могу и ја да пишем о свему што сам видео. Ево, покушаћу.
Теленовела реалности, шљаштећи костими који више подсећају на латиноамеричко окружење, девојка која свет гледа веселим очима и у свему тражи срећу. Невесели свет. Тужни свет. Заједљив свет. Свет оптуживања. Да ли је њена кривица што се родила. Да ли је њена кривица што је с њеним рођењем дошло и до једне смрти. Није, наравно да није. Она трчи, она скаче, она преводи баки са шпанског омиљену серију, Касандру. Она пије белу кафу док бака и њене пријатељице пију горку црну кафу, попут живота који се испија у кратким гутљајима и понеким срком. Она жели да оде на море. Она море никада није видела. Отац каже догодине. Отац то каже сваке године. Отац каже не могу сада да те научим да пливаш. Отац каже не могу сада да те учим да возиш моја кола. У тој сцени имао сам снажан осећај пролазности, као да сам наслутио шта долази после. Никада нема довољно времена, поручују гласови са дасака, не, то лебди изнад глава глумаца, они то нису изговорили, али то је ту, никада нема довољно времена да бисмо заборавили да погледамо своју децу у очи, да бисмо им рекли да их волимо, да бисмо им дозволили понешто, у границама, зато нађимо то време. Није то не знам колико одступање од дневних обавеза. То је једна од порука ове драме, људске, блиставе и страшне у исто време, емотивне, тужне, али и покретачке.
Главна глумица је попут тог помињаног у представи акумулатора који је опет пандан срцу људском, она покреће све својим електрицитетом, набојем, маштом. Насмејана говори о нестанцима, престанцима, она се тузи не да, она се не да и то је снага младости, еруптивност емоција, узбурканост крви која кола и кључа и прети да шикне уколико јој се отвори пут ка спољашњости. У једном тренутку лети преко сцене, у другом се смирује и сетно гледа у облике које сенке праве на зидовима. Њена осећања више можемо наслутити из њених покрета, фигура које ствара својим телом, опчињавајућим плесом сновиђења. Она је победник над смрћу која се надвила над њене ближње, победник јер је разумела све, па и смрт саму.
Бака каже да небо држе стубови који се састоје од прашине и ветра. Бака много тога зна. Зна и како се лелујају нека тела, и како се из шољице кафе предвиђа будућност, и како се неке флеке не могу избрисати. Бака све зна, али не говори о свему и подсећа ликом и ставом на све оне наше баке које су доживеле и преживеле све и свашта, али су остале стубови, насаломиви, стамени, постојани, стубови подршке.
Покушао сам, ваљда сам успео да вам дочарам делић представе, ако није довољно праштајте, теме су тешке, теме су болне, но теме којима се бави су потребне не бисмо ли сви схватили од каквог смо материјала саздани, меког песка или гранитне стене…
,,Љубинко и Десанка“
Понедељак, 25. новембар, Позориште у кругу тројке, Центар за културу и образовање Раковица
Текст, Радослав Мандић
Фото, Центар за културу
Четвртог такмичарског дана Фестивала победника фестивала публици се представило Народно позориште ,,Тоша Јовановић“ из Зрењанина са представом ,,Љубинко и Десанка“, коју је режирао Милан Нешковић по драмском тексту Александра Поповића.
Улоге су играли Сара Симовић, Милан Колак, Иван Ђорђевић и Јован Торачки.
Девојко мала, песмо мога града, између осталог, али и мало твиста, да прикаже оно изнутра у актерима док се мало лажу. Тек мало, онако флертујући, беле лажи, мале лажи, слатке лажи, без последица. Можда је лаж прејака реч, прибегавање заваравању оног другог зарад жеље за блискошћу како се испоставља у наставку. Обрт на обрт уз здрав хумор и интеракцију са публиком.
Помало смушен, благо смотан, лик Љубинка већ на само почетку задобија симпатије гледалишта, гестикулација, мимика, раздраганост дечака заробљеног у телу младића, неснађеног, у ствари жељног љубави.
На први поглед тужна, напуштена, сама на клупи по кишном дану, Десанка се чини као многе повређене девојке, па ипак изглед уме да завара, а овде глумица глуми лик младе жене која опет игра улогу пред Љубинком. Нема ту злих намера, немојте помислити нешто лоше, тек егзистенцијалне прилагодљивости због неке бирократије која је у сваком времену иста.
Паланачка оговарања провејавају сценом кроз разговоре, тек да бисмо осетили дух времена и спознали да се нисмо много променили. Исте нас муке муче, но можда смо заборавили да се смејемо тим мукама у брк. Јунаци ове драме нису, јер колико год да им живот поставља ногу, они је понекад и прескоче задовољавајући се малим стварима, толико битним у времену мегаломаније. Иако је ово дело настало сада већ пре тачно шездесет година, може се из њега сагледати свакодневица, може се уз њега смејати здраво и гласно без предрасуда што се у одличној изведби синоћ на даскама и збило.
Август и Шпијалтер, два споредна лика на маестралан начин повезују причу. Један представља луталицу с гитаром склоног суициду, други мајстора, водоинсталатера. Тешко је рећи чија глума је боља, мислим на све ликове, јер свако од њих доприноси динамичности представе, а она сама јесте таква, захтевна, жустра, хумореска из живота малих великих људи без којих овај свет па и само бивствовање не би имало смисла.
Не бих да дужим, осмех на лицима оних који су по завршетку представе излазили из позоришта, али и коментари које је ухом ухватио аутор овог текста говоре више од свега што се може написати…
,,Режим љубави“
Уторак, 26. новембар, Позориште у кругу тројке, Центар за културу и образовање Раковица
Текст, Радослав Мандић
Фото, Центар за културу
Петог такмичарског дана Фестивала победника фестивала публици се представило Крушевачко позориште са представом ,,Режим љубави“ коју је режирала Снежана Тришић по драмском тексту Тање Шљивар.
Улоге су играли Дејан Тончић, Биљана Николић, Бојан Вељовић, Александра Аризановић, Никола Ракић и Драган Маринковић.
По свршетку (намерно употребљена реч) представе запитао сам се гласно, шта сам ја то управо одгледао. Ако се у други план ставе свесна провокација, ласцивност, вулгарност, сексуална отвореност ликова, али и ако се сметну с ума све оне норме и форме грађанског понашања и кућног васпитања које нас опомињу на понашање, условљавају нашу затвореност према слободама у односима, па се после те припреме у виду чистих мисли без предрасуда све оно горе наведено врати у гроплан, покуша да се сагледа из перспективе уметника који нам алегорично приносе пехар испуњен фантазијама, скривеним поривима, у ходнике свести дубоко похрањеним жељама, ако се дакле испуне сви ти услови за проматрање ликова на сцени могуће је да ће доћи до својеврсне катарзе и схватања оне старе, шта је писац хтео рећи, но дуг је пут дотле.
Поменуо сам припрему гледалаца на одиграно драмско дело, но схватам да припрема за овако нешто не постоји. Можете напустити салу пре краја као неки, или се препустити и пустити глумце да вас воде до краја који попут целе представе прожете скривеним инсинуацијама одражава стање целокупног друштва, оставимо ипак простора за неке изузетке, огрезлог у декаденцију, разврат подржан медијским садржајима, промискуитетност покретану тиме да је све дозвољено, али ако и није изражени депресивни моменти, летаргија и учмалост, модерног човека нагоне на испробавање нових и нових могућности, често девијантних, често несхватљивих, вероватно непотребних, но напослетку узрокованих управо тим разлозима. Или можда не, можда бесом, сујетом, егоцентризмом, жељом за поседовањем тела, потпуном супремацијом јединке наспрам мноштва других. Или можда самоћом прекиданом испробавањем сваке сексуалне фантазије, једном врстом зависности од секса у истој равни са зависношћу од самоће, самоће која у људском уму ствара гротеске.
Какав је покрет на сцени, дивљи, изувијан, анималан, бесан, разгоропађен. Глумци се крећу, вичу, говоре брзо извлачећи интелектуалне фразе из сећања све време огољени, како физички, тако и психички. Њихова тела недовољно пажљивом слушаоцу могу одвући пажњу са речи, а речи су продорне, разорне ако се схвате на прави начин, свака фраза у себи крије још неку скривену критикујући не систем, не друштво у целини него оно што тај исти систем и друштво дозвољава да настане од појединца.
Ако бисмо сада оставили по страни иронични поглед на свакодневицу и позабавили се психолошким профилима ликова у сваком од њих пронашли бисмо клицу несигурности, незадовољства које проузрокује нове и нове саблажњиве пуританцима сцене, но и на то треба гледати са дистанце, јер нису ли они доносећи овај текст на позорницу у ствари открили наше мрачне стране, онај зверски део који постоји у бити сваког човека, али га зато свако другачије испољава, контролише, спутава. Није ли сво то преплитање тела, непостојање полности, сав тај галиматијас уздаха, крикова, режања само једна слика велике људске јазбине у којој не постоје правила, у којој смо и сами заробљени а да то не појмимо. Није ли…
,,СумЉиво лице“
Среда, 27. новембар, Позориште у кругу тројке, Центар за културу и образовање Раковица
Текст, Радослав Мандић
Фото, Центар за културу
Последњег дана Фестивала победника фестивала публици се представило Народно позориште Приштина
са представом ,,СумЉиво лице“, која је одиграна традиционално у част победнка. Режија, Милан Нешковић, по драми Бранислава Нушића.
Улоге су играли Игор Дамњановић, Милена Јакшић, Тамара Томановић, Милан Васић, Аника Грујић, Бранко Бабовић, Никола Ђорђевић и Александар Михаиловић.
Пре почетка представе проглашени су победници фестивала.
Специјална награда стручног жирија за изузетну колективну глумачку игру: „Чеховљева соба“ – Народно позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“
Најбољи глумац/глумица: Александра Аризановић за улоге у представама „Флеке“ Краљевачког позоришта и „Режим љубави“ Крушевачког позоришта
Најбоља представа: „Месец дана на селу“ – Народно позориште Ужице
Специјална награда новинарског жирија: „Флеке“ – Краљевачко позориште
Награда жирија публике за најбољу представу: „Љубинко и Десанка“ – Народно позориште „Тоша Јовановић“ Зрењанин
Награда жирија друштвених мрежа за најбољу представу: „Чеховљева соба“ – Народно позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“
Пре него што кажем нешто о представи захвалићу дамама које су биле са мном у жирију на одличној сарадњи и размени мишљења. Драго ми је што сам био део овог Фестивала и драго ми је што сам био у жирију који на прави начин схвата уметност. Честитке и организаторима, глумцима, али и публици која је показала да се уметност, како је то Жељко Хубач више пута у току фестивалских вечери рекао мора децентрализовати како би била доступна свим грађанима. Представљање позоришта из целе земље, њихово промовисање свакако доприноси томе и зато је идеја овог Фестивала жива и надам се да ће још дуго трајати.
***
Нушић наших дана, но читајући његова дела или као што је случај синоћ хтео, гледати их, не можемо се не запитати да ли су се наши дани само утопили у његове и да ли се ишта суштински мења. Први је на сцену изашао он, Алкибијад Нуша, велики сатиричар вечности који нас и данас опомиње својим речима, којима се ми смејемо уместо да их напокон схватимо озбиљно.
Ова представа је конципирана и представљена у измењеном облику што је дозвољено уметничким слободама, боље би било рећи да је прилагођена овом времену са доста утицаја од екранизација којима смо свакодневно изложени, а у којима се насиље пречесто ставља у први план. И овде можемо да се запитамо када смо здрав хумор заменили вулгаризмима и агресијом у серијама и филмовима, па ето и у самом позоришту. Једна сцена говори управо о томе и помислио сам ово није Нушић, али нажалост ово јесте живот и таква крвава сцена се мора прогутати, али и сварити како се не би понављала никада више. Ако је замисао режисера била да прикаже ту врсту недодирљивости оних одговорних за сигурност, као и недостатак одговорности за учињену физичку бол према другом људском бићу, онда је та сцена свакако успела у томе, наравно под условом да је већина гледалишта тако види.
Вероватно је свако од вас некада гледао ову представу, а ако не барем екранизацију драмског дела, па не морамо много да причамо о самој радњи. Осврнућу се на ту прилагођеност времену чији смо судионици.
Сценографија помало личи на стан браће Тротер из популарне серије ,,Мућке“. Гомила шверцоване робе плус бурад са горивом, наравно све то држе под контролом Јеротије и Вића, власт у варошици. Одмах на почетку акценат је стављен на корумпираност, потом на узнемиравање потчињених, на сурову амбицију оних на положају да газе преко свега како би се успели на више место у хијерархији. Псовке су само још један показатељ данашњег васпитања и вокаблара. Хистерична ћерка Марица која лупањем покућства жели да привуче пажњу родитеља, лукавост и злоба Виће, страдање Ђоке који је у представи највише пропатио. Глуму прати и народна музика у позадини која је верујем тачно одабрана да буде додатак сценарију.
Задовољан сам представом, чак и оно што сам навео на почетку, а што ми је у тренутку засметало добија на крају на значају када у завршном чину Нушић држи неку врсту психотерапијског састанка који није нарочито успешан, јер такви смо вам ми, најтеже нам је да опростимо…
Надам се да сам вам колико толико приближио фестивалске вечери, глуму, утиске, атмосферу. Видимо се наредне године, остајте ми здраво и волите уметност!
