Вести

Радослав Мандић, наш посетилац-репортер, је са великим ентузијазмом пратио овогодишњи Фестивал победника фестивала и трудио се да подели своје утиске са свима нама. Овим путем му се још једном искрено захваљујемо на промовисању књижевности, уметности и културе. Како и сам истиче, „културе никад није доста“. Само заједно можемо да се боримо за очување правих вредности. За културу, за образовање, јер они чине темељ нашег друштва!

Све репортаже које је написао Вам преносимо у целости.

,,Сан о завичају“
Понедељак, 13. новембар, Центар за културу и образовање Раковица
Текст: Радослав Мандић

Синоћ је у београдској општини Раковица отворен Фестивал победника фестивала, а извођењу прве представе претходило је отварање изложбе ,,Миша Јанкетић“, ауторке Биљане Остојић. Представа које је отворила фестивал на бравурозан начин, томе сведочи вишеминутни аплауз окупљених по завршетку исте, била је ,,Сан о завичају“ у извођењу Народног позоришта из Ниша. Улоге су играли Марко Радојевић, Маја Вукојевић Цветковић, Сања Крстовић, Братислава Милић, Милош Цветковић, Данило Петровић, Александар Стевановић, Андрија Милић, Стефан Младеновић, Александар Маринковић и Александар Михаиловић. Драматург, Иван Велисављевић. Режија, Милан Нешковић.
Како сам ја видео ову представу. Као свакодневицу малих места осуђених на неумитно пропадање, на испијање алкохола у локалним биртијама, на свођење рачуна, породичних расправа које урушавају и онај мали промил могућности помирења. Као живот у свој својој суровости и елегији распадања. Момци и девојке су жаргонски речено ,,покидали“. Покидали су стеге које их спутавају да искажу огорченост, да се повинују лажној слици света који нас све више окружује и који од нас прави лажове. Лажемо своје ближње, лажемо сами себе. Скоро сви ликови имају неки инвалидитет, могуће је да је аутор представе имао на уму да прикаже како нас живот лепо ломи и гази преко наших удова, често их присвајајући за себе. Сви су они дубоко несрећни људи без перспективе. Срушени снови, разасути идеали који тону у глиб времена што протиче, планови који се нису остварили, жеље које се нису испуниле. Над свим тим конзервираним сновиђењима надвија се песма Шабана Шаулића, идола младих људи који знају све његове песме које у секвенцама певају на бини. Кроз његове хитове описују своје промашене животе, кроз јецај жице, шкрипу дирке, тонове бола лижу своје слане сузе и тугу утапају у океанима ракије. Иако се понекад чини да глума прелази у комедију, ово је само сатирична приказа свега онога чему смо и сами много пута сведочили. Нису то издвојени случајеви, свака мања варош, свако насеље, село, има овакве сапатнике одгајане у својим недрима. Било да неко од њих има жељу за америчким сном, или очекује да ће се неко вратити по њега, њу, или можда жуди за пријатељем кога нема и неће га ни имати, или пак можда своју слабост надомешћује убеђивањем самог себе да је јак, да је стена, да му нико никада ништа неће моћи, било да пати за изгубљеном љубављу, оптужује друге за несрећу коју је сам себи донео немањем карактера, дакле, било да било, они су ту међу нама. Можда смо и ми сами у мањој или већој мери они, или су они ми, тек растројеност ума и пориви за најнискијим побудама не морају увек да значе да је тај неко јединка коју треба препустити њеној неминовној пропасти. Човек је, па да је и најогавнији, најмрскији нашој перцепцији његових недостатака. Човек је, а човеку треба пружити руку и помоћи му да изађе на светлост из дубоког бунара неразума. Да његова мисао засветли и да га напослетку оздрави.

Овакве представе дају смисао даскама. Овакве представе освешћују.
Оваква глума се воли и боли.
Једно велико браво и једно још веће хвала!

,,Народно позориште у огледалу времена“
Текст, Радослав Мандић
16.11.2023, Центар за културу и образовање Раковица

Синоћ је у раковичком Центру за културу одржана промоција књиге ,,Народно позориште у огледалу времена“, тачније први и други део у две књиге са истим насловом, ауторке Јелице Стевановић, саветника Музеја позоришне уметности Србије. О књизи су поред ауторке говорили још Жељко Хубач, драматург, као и професор Милован Здравковић.
Хубач је истакао да му је драго што промовише ову књигу, као и да је ауторка ,,ходајућа енциклопедија“, пошто је успела да у свом раду сакупи све што је Народно позориште издало од 1901. године, а ту су разни часопоси, листови и остало.

,,Велика ствар је прво што је неко све ово обухватио на једном месту у две књиге. Она у овим књигама најмање помиње себе. Садржај је оно што је систематизовано у њеном раду. Безгранично је ,,ситничава“ у раду, открива грешке, истражује. Ради једну врсту синтезе када је театрологија у питању јако значајну јер говори о историји позоришта код нас и кодификује те праве тачке“, истакао је Хубач и поменуо једну занимљивост, наиме ауторка је за месец дана написала књигу ,,Нушић и критика“, у којој је доказала да је Нушић имао само једну позитивну критику и то од загребачког критичара негде пред крај свог живота.
Такође се Хубач осврнуо и на рад ,,Позоришних новина“, основаних 2005., о тешкоћама које су их пратиле, поново о Нушићу који је и зачетник те идеје. Касније је и ауторка на једно питање из публике о томе који су јој периоди били најзанимљивији истакла период када Нушић покреће лист посвећен позоришној уметности, поставља темељ и за годину дана изласка листа добија се читава слика функционисања позоришта и свега онога што га прати. Други период је почетак седамдесетих када се јавља појам радничке публике, но листови тог периода су веома стручног садржаја и тешко их је читати што је контрадикторно са оним што званично позоришни радници пропагирају у јавности као промовисање театра међу радницима.

Оно што је Жељко Хубач још рекао о ,,Позоришним новинама“, је да су замишљене тако да омогуће презентацију и афирмацију садржаја, контакт са публиком и спонзорима, али и да му је Јован Ћирилов казао да мора да води рачуна да то на крају не личи на синдикални лист, јер то онда нико неће желети да чита.

Професор Здравковић истакао је како је појављивање књиге из театрологије у нашој култури свечаност и да излази толико књига, али је све мање посвећеника као што је ревносна Јелица Стевановић, као и да не види ко ће наставити тај рад, има ли театролога који су уопште заинтересовани.

,,Величина ове књиге је историја. Ауторка је нашла и открила нешто што може да буде од користи за нас театрологе, за истраживаче, открива нам доста, нуди могућности за даља истраживања. За љубитеље позоришта је занимљива, такође корисна и за добијање нових идеја“, закључио је професор Здравковић.

Било је пар интересантних неслагања међу актерима промоције, на пр. о ефемерности позоришта, но то је некако дало занимљив карактер догађају. Свакако другачије од устаљеног начина којим се оваква дешавања завршавају. Како сама ауторка рече на крају, ,,Врло радо се свађамо и дружимо.“

Поменимо још да је књигу издао ,,Музеј позоришне уметности Србије“, док је дизајн радио Јован Тарбук.

,,Уображени болесник“
Четвртак, 16. новембар, Центар за културу и образовање Раковица
Текст, Радослав Мандић

Четвртог фестивалског дана у београдској општини Раковица ,,Књажевско-српски театар“, из Крагујевца извео је Молијеровог ,,Уображеног болесника“, представу у адаптацији Исидоре Милосављевић и у режији Ђорђа Нешовића.

Играли су: Иван Видосављевић, Милица Мајсторовић, Надежда Јаковљевић, Наталија Антонијевић, Никола Милојевић, Аврам Цветковић, Ненад Вулевић, Чедомир Штајн и Богдан Милојевић.

Модерна верзија познатог Молијеровог комада прилагођена нашем времену и простору, музичко-сценски спектакл, хумор који упркос временском раздобљу који нас дели од његовог настанка до данас не јењава у својој оригиналности и оштрини.

Почетак, главни глумац улази у свој лик пред нама, остали чланови комада спуштају се из публике у ковид оделима ка бини изазивајући уздахе и благу језу код неких од присутних што све прати наизменична промена светла својствена неком рејву. Музика брза и драматична, изведба сјајна. Представа почиње.

Вероватно је већини познат сиже дела. Арган, умишљени хипохондар лечи се од свега и свачега и жели да уда своју старију ћерку Анжелика за Тому, неспретног, смушеног изданка лекарске породице, не би ли себи обезбедио негу, но ту наравно долази до појављивања оног којег млада госпођица одиста љуби, а то је Клеант који још једном бравуром, песмом, трчањем по сцени и ван ње употпуњава каламбур који влада у дому нашег болесника, који је дозволићете готово увек на самрти што му његов брат Бералд спочитава. Ту су још и мала, симпатична Лујзица, млађа ћерка, Томин отац доктор Диафоарус, сабласни доктор Пиргон, неумољив по питању нове медицине коју сматра лаичком и љубљена Белина, Арганова супруга, опет ћете дозволити ,,црна удовица“, иначе маћеха Анжеликина и Лујзина.

Могао бих о радњи, али то можете прочитати било где. Пробаћу мало о глуми. Као што већ рекох, динамика, вика, често говорење углас, много трчања по сцени, али и ван ње, у појединим тренуцима као да и публика учествује, глумци су често ван сцене, ходају поред гледалаца, у завршници су се чак скоро сви обрели иза нас певајућу и скачући. Одлична мимика, Милосављевић(Арган), мења боју и тон гласа, користи сваки део тела и лица да прикаже покрет иако је то још теже с обзиром да његов лик готово све време седи или лежи. Штајн(Тома) оригиналан у својој погубљености, Милојевић(Бералд), чија ми се дикција највише допала, разговетно и чисто казује своју улогу. И остали глумци су одлични, било да певају, играју, тугују, мада је туге овде најмање, није јој ни место у оваквој представи.
Допала ми се тенденција ка модерном, подсетило ме је извођење на адаптације Шекспирових дела које смо могли више пута да видимо на екранима, а чија је радња такође у реалном времену. На овај начин никако се не губи првобитна идеја аутора, већ се боље доприноси њеном схватању и приближава се млађој популацији. Велики аплауз на крају довољно је мерило за све наведено, јер иако увек можемо тражити недостатке, на крају је публика та која даје коначни суд. Браво!

,,Сећање воде“
Петак, 17. новембар, Центар за културу и образовање Раковица
Текст, Радослав Мандић

Последњег такмичарског дана Фестивала победника фестивала у Раковици одиграна је представа ,,Сећање воде“, по тексту енглеске књижевнице Шиле Стивенсон и у изведби ,,Народног позоришта Лесковац“.

Улоге су тумачили: Маја Јанковић, Сузана Грујић, Петра Димитријевић, Тања Крчмарик, Драган Божа Марјановић и Филип Радивојевић. Режија, Оља Ђорђевић.

Рекао бих захтевна представа. Захтевна због теме која није нимало лака. Ако сте случајно гледали филм или представу ,,Август у округу Осејџ“, мислим да бисте могли схватити о чему се овде ради. Подсећа, мада није баш исто, јер у делу Трејсија Летса је мајка жива и врелина топи ионако крхке породичне везе. Овде је хладна зима и мајка је преминула, а три наизглед различите сестре долазе да је сахране. Хладни су односи међу њима, свађа је неминовна, ко је шта коме некада рекао, урадио, сакрио, све оне баналности које нам на крају наших малих живота ничему не служе и не вреде…

Наступ у којем доминирају жене, и то какве жене. Енергичне, тврдоглаве, неке опсесивно-компулсивне, неке маничне, све депресивне у различитим стадијумима и облицима те модерне бољке. Ипак хероине, свака на свој начин. Дубоке породичне ране отварају се поново изазване сећањима и боле, пеку. Иако наступ има комичних елемената ово је у суштини једна веома озбиљна прича у којој су љубав и патња на истим колосецима. Над целом сценом лебди дух преминуле мајке што реминисценцију јунакиња чини још опипљивијијом, присутнијом, оптерећујуће везану нераскидивим спонама на заједнички проживљене тренутке. Енергија на даскама је уочљива, она струји гледалиштем огољавајући све сестринске мисли и тако огољена изазива ефекат схватања.

Жена је дивно биће, чак и када је горопадна, бесна, она пламти лепотом, и то су на фасцинантан начин изнеле глумице дарујући нам један диван наступ у којем смо уживали и о којем ћемо сигурно још дуго размишљати…

,,Бог те мазо“
Субота, 18. новембар, Центар за културу и образовање Раковица
Текст, Радослав Мандић

Монодрамом ,,Бог те мазо“, по мотивима романа ,,Осма офанзива“ Бранка Ћопића, у режији Томе Курузовића и изведби Зорана Карајића синоћ је завршен раковички ,,Фестивал победника Фестивала“. Одлуком стручног жирија победничка представа је ,,Дечко из последње клупе“, зрењанинског Народног позоришта ,,Тоша Јовановић“.
Од мене честитке организаторима, заиста пријатна атмосфера и љубазни домаћини према сваком посетиоцу.
Остале добитнике у различитим категоријама можете погледати на страници Центра за културу и образовање Раковица, а у наставку текста мало о представи.

Ко од нас не воли лик и дело Бранка Ћопића. Ево, стварно не знам постоји ли такав човек под капом небеском. Можда и постоји, али ја на њега још нисам набасао, а право да вам кажем не бих ни волео. Мора да је то неки претерано намћораст тип када може да се не насмеје згодама и незгодама малог човека што се из једноставног живота одједаред бачен у неки потпуно другачији свет преображава и усваја нове обичаје. Био је Бранко добричина па су му и ликови такви, био је Бранко шаљивчина, онако простодушан, мора да је био и грлат, јер су му и ликови такви. А какав је лик Петра Бандића. Карајић, у лику Бандића, упада на сцену имајући неке замерке упућене жени, но брзо се окреће ка публици која као да није сигурна да ли сме да учествује у представи заједно са њим, јер глумац све време ппставља питања очекујући одговор, интеракција му је веома битна као и то да његово казивање изгледа као негде у неком већем друштву. Лепо приповеда откривајући све оне мале замке на које налеће досељеник у велики град. Згоде и незгоде, одлазак у дечје позориште и вика на вука, те спавање у опери, али најупечатљивије читање књиге руског писца од скоро осамсто страна, веле о револуцији је, проучи де, главни лик иде, иде, иде, па иде једно сто страница. Помислих да мора да је у питању Леонид Леонов. Не тај лик који иде, већ писац изузетне проницљивости и велики детаљиста, али одиста опширан у својим делима. Но, вратимо се несрећном Бандићу што у вечерњој школи мора да учи латински назив пасуља и описује лепоте свог завичаја. У исто време мора да обрати пажњу на праћење нових празника попут осмог марта, те и ту долази до комичних ситуација.
Не знам одакле, или да речем оклен, је Карајић, но одлично је ,,скинуо“ нагласак, говор, мимику. Мењање тоналитета гласа од грленог и правог грмечког до пискутавог у имитацији женског. Успео је у још нечему, да публику која у почетку као да није била претерано расположена, јер пар почетних ситуацуја у којима је хумор био присутан и није пропратила, дакле, да је приволи да сарађује и да је насмеје својим наступом. Било је и млађих у публици па нисам сигуран колико им је познат период ,,Осме офанзиве“ и ,,освајање“, градова и усвајање градског начина живота, но мислим да су и они изашли са представе са осмехом на лицу.
Бранко је био добричина, Бранко је био шаљивчина, па су му такви и ликови, а мора бити да је такав и глумац Зоран Карајић чим нам онако Бандића представи. ????

Толико од мене са овог фестивала. Надам се да су вам се допали текстови. Остаје ми само да се захвалим Центру за културу што ми је после прве вечери обезбедио карте и што постављајући ове текстове на своју страницу ради исто оно што је циљ Плавог круга од почетка, а то су промовисање књижевности, уметности и културе и њихова интерпретација на све могуће начине, јер културе, сложићете се, никад није доста. Хвала вам свима.