Вести

13.11.2023. – 20:00 часова –  Народно позориште Ниш – „Сан о завичају“ – по тексту Ивана Велисављевића, у режији Милана Нешковића.

ИГРАЈУ:
Константин Кол Витас – Марко Радојевић
Катарина – Маја Вукојевић Цветковић
Гордана Витас – Сања Крстовић
Снежана Витас – Братислава Милић
Мали Шаулис – Милош Цветковић
Утјеха – Данило Петровић
Галеб – Александар Стевановић, к. г.
Андрија Витас – Андрија Митић, к. г.
Роберт Поповић – Стефан Младеновић
Чивија – Александар Маринковић
Деда Триша – Александар Михаиловић

Текст: Иван Велисављевић, Режија: Милан Нешковић, Драматург: Јелена Мијовић, Сценограф: Марија Калабић, Костимограф: Биљана Гргур, Кореограф: Андреја Кулешевић, Оригинална музика: Дуда Буржујка

Три дана у једној сеоској кафани. Екипа другара којима је идол Шабан Шаулић. Једна девојка, једна мајка, једна сестра и још мало фамилије. Један чувар крава без крава и још један који је главни негативац у селу. Ту су својим послом. Нису се својим херојским делима нити значајним мислима квалификовали за јунаке драме. Не припадају конвенционалном грађанском позоришту. Ни они, ни музика коју воле, ни снови које неки од њих можда нису ни имали.
Сан о завичају је заправо поднаслов драме Сврати рече човек Ивана Велисављевића. Поднаслов је постао наслов наше представе Сан о завичају, не само зато што са мало речи обухвата низ универзално препознатљивих емоција и што су у овој синтагми блатњаве улице завичаја обасјане варљивим светлом носталгије (а знамо да је сан о завичају увек већи и лепши од завичаја самог) већ и зато што нас је, не само формално, врло експлицитно усмерио на све оно што је под и испод, кроз онај мали сутеренски прозор који је писац драме отворио… Има једно село и у њему једна екипа другара којима је идол Шабан Шаулић.

БИОГРАФИЈА РЕДИТЕЉА
Милан Нешковић, рођен у Ваљеву 1985. године. Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Бограду, у класи проф. Николе Јевтића и проф. Алисе Стојановић. Вишеструко је награђиван за досадашњи позоришни, и не само позоришни рад, јер је већ више од деценије активан на разним пољима културе у региону. Ово му је трећа режија у Народном позоришту Ниш.

РЕЧ АУТОРА
Од тренутка када сам написао Сан о завичају много тога на чему се тај комад заснива смрт је однела: многе америчке снове, нека српска села, па и самог Шабана Шаулића, краља народне музике. Шабан Шаулић је сахрањен у Алеји заслужних грађана, што је у време када се одиграва радња овог комада било незамисливо. Чак је у нашим позориштима постало уобичајено истраживање села, малих градова и утицаја народне музике, мада су крлежијанска драматургија, утицај алтернативних и андерграунд покрета на теме и ликове, као и визуелно наслеђе експресионизма у режији – што су све утицаји на мој комад – остали, нажалост, ретки. Зато данас када гледам Сан о завичају оживљен у позоришту, он добија сасвим другачије значење. Питања села, повратка у завичај и инвалидности постала су још тежа и актуелнија у земљи високе стопе смртности, чије становништво стари и исељава се (као и у другим земљама Источне Европе и бивше Југославије). Жеља за насиљем и колонизација свести под утицајем америчке империје постали су огроман извор унутрашњих немира, који су до нас дошли скоро у дословном облику. Патос драматичне музике Шабана Шаулића сада ми звучи мање као контрапункт – елегична песма у тренутку фарсичног распада, пре свега главног јунака Константина Витаса и његових снова и заблуда – а више као реквијем који једној цивилизацији пева глас већи од живота, али овај пут с оне стране неба. Кошмар из ког се још увек могло пробудити претворио се у ноћну мору у стварности. Шта ту позориште уопште може, и зашто нам треба, нисам више сигуран, али радује ме да се баш ту окупљамо поводом мог текста не бисмо ли сви заједно потражили одговор.

БИОГРАФИЈА АУТОРА
Иван Велисављевић, рођен у Шапцу 1982. Дипломирао општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету и драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Мастер студије компаративне књижевности завршио је, радом из филмологије, на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Радио као уредник Архива алтернативног филма у Дому културе „Студентски град“ у Београду.
На Радио Београду емитоване су му оригиналне радио-драме Али ти ми душу узе, Вашар освете, Повратак Змаја од Ноћаја, Рембоова смрт и Слава и смрт Веље Врага, као и петнаестак адаптација прозних дела. Сценариста је дугометражних филмова Ако киша не падне (р. Марко Сопић, 2022) и Мања (р. Никола Кончаревић, 2023), средњеметражних Тескоба експрес (р. Синиша Дугоњић и Марина Радмилац, 2009) и Појачало и гитара (р. Синиша Дугоњић, 2010), као и телевизијских серија Неки бољи људи (2021) и Истине и лажи (2018).
Аутор је књига Критички водич кроз српски филм 2000–2017 и Бест Сербиан Филмс оф тхе 21ст центурy (са Ђ. Бајићем и З. Јанковићем, Филмски центар Србије, Београд, 2017/2018). Књиге поезије Кан (Заслон, Шабац, 2001) и Антологија: песници хетероними (са Миланом Н. Лукићем, Песничење, Београд, 2011).
Као драматург, сарађивао је на позоришним представама Марка Мисираче Југославија, моја дежела (Гледалишче Копар/Позориште Приједор/ФЕС, 2021), Ничији син (БДП, Београд, 2018), Шампиони (2017), Сабирни центар (НПРС Бања Лука/Позориште Приједор, 2017), Синови умиру први (НПРС Бања Лука, 2016), као и на представама Радио Шабац (р. Олга Димитријевић, Шабачко позориште, 2021), Писма из Авганистана (р. Иван Томашевић, Шабачко позориште, 2019), Дуге ноћи и црне заставе (р. Иван Вуковић, НП Ниш/Шабачко позориште/Град Смедерево, 2015) и Константин (р. Југ Радивојевић, НП Ниш, 2013).
Уредио је књиге Нови кадрови: скрајнуте вредности српског филма (са Д. Огњановићем, Клио, Београд, 2008) и Студирање Мамулијана (ДКСГ, Београд, 2019), као и темат часописа Градац о необичним телима/инвалидитету у култури и друштву (ДК Чачак, 2012).
Добитник је награда „Рејмон Кено“ за прозу, „Јосип Кулунџић“ за најбољи објављени есеј из области филма и „Витомир Богић“ за најбољег младог радиофонијског ствараоца.

У представи се изводе нумере Шабана Шаулића.

Представа „Сан о завичају“ освојила је пет награда на Фестивалу професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ у Зајечару — награду за најбољу представу, режију, сценографију, глумачку и награду публике.
Глумачку награду за за улогу Малог Шаулиса стручни жири је доделио Милошу Цветковићу, који је како су навели у образложењу, уверљиво дочарао „лик жестоког сесоског момка“. „Градећи лик жестоког сеоског момка 21. века Милош Цветковић је уверљиво показао сву раскош свог глумачког талента“, пише у образложењу награде.
Награда за сценографију припала је Марији Калабић јер је, наводи жири распоредом појединих битних елемената у простору, са посебним акцентом на детаље, обојила атмосферу неке надреалне крчме.
И награда за режију отишла је Милану Нешковићу који потписује режију овог комада. „Сан о завичају” је позоришна, истинска, узбудљива и редитељски раскошна студија и велика метафора о бесконачној потрази за људском срећом и спокојем“, објаснио је жири награду. „Глумачки раскошно, редитељски инвентивно и прецизно, визуелно снажно и музички
заводљиво, сценско дело Сан о завичају гађа директно у центар емоционалног бића сваког гледаоца“, истакао је жири.
Поред стручног жирија, право гласа имала је и публика чија се одлука о најбољој представи на овогодишњем фестивалу усагласила са одлуком жирија. Награду публике, добила је представа „Сан о завичају“.