ФПФ 2024. – НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ТИМОЧКЕ КРАЈИНЕ „ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ“ ЗАЈЕЧАР „Чеховљева соба“ (девет малих прича)
НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ТИМОЧКЕ КРАЈИНЕ ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ – ЗАЈЕЧАР – „Чеховљева соба“ (девет малих прича) – субота, 23. новембар у 20:00 часова.
према причама Антона Павловича Чехова
Концепт / драматизација / режија / дизајн светла / сценски простор / идеја костима: Никола Завишић
Концепт / драматизација / идеја костима / сценски покрет / телесно вођење: Уна Ђелошевић
Сарадник на костиму / консултант за костим: Петра Фотез
Костим: Мирјана Станојевић и Горица Илић
Музика / аранжмани / бенд представе:
Вујадин Милошевић (гитара)
Милан Митић (гитара)
Милош Танасковић (гитара, удараљке)
Ана Бретшнајдер (електрични клавир)
Јелена Рајић (електрични клавир)
Марија Станковић (електрични клавир)
Теодора Стојковић (укулеле)
помоћ око аранжмана: Никола Милошевић
Дизајн и продукција звучне слике: Душан Пурешић
Инспицијент / шаптач – викач / вођа хора / наџор представе: Даница Илић
Играју (подељено по причама):
ШАЛА
Марија Станковић као Надежда Петровна и Габријел Бећаревић као Он
ОТИШЛА ЈЕ
Теодора Стојковић као Жена и Бранислав Мијатовић као Муж
ПОСЛЕДЊА МОХИКАНКА
Милош Танасковић као Добар Пријатељ и Вујадин Милошевић као спахија Докукин
Викторија Арсић као Олимпијада Јегоровна Хликина и Габријел Бећаревић
као Доситеј Андрејич Хликин
Марија Станковић као Тимошка, необични посилни
МЕКУШАЦ
Теодора Стојковић као Јулија Васиљевна и Вујадин Милошевић као Приповедач
У ХОТЕЛУ
Наташа Петровић као пуковниковица Нишатирина
Марија Станковић као Љеља и Теодора Стојковић као Мила
Бранислав Мијатовић као Хотелијер и Габријел Бећаревић као капетан
друге класе Кикин, племић
ЖЕНСКА ОСВЕТА
Ана Бретшнајдер као Надежда Петровна Челобитјева и Вујадин Милошевић као Лекар
Марија Станковић као Тимошка, необични посилни
ЧИНОВНИКОВА СМРТ
Милош Тансковић као Иван Димитрич Червјаков, чиновник
Вујадин Милошевић као високи чиновник, генерал Брижалов
Теодора Стојковић као Жена Червјакова
Ана Бретшнајдер и Јелена Рајић као Приповедачи
НЕОПРЕЗНОСТ
Бранислав Мијатовић као Петар Петролејевич Стрижин, сестрић
пуковниковице Нишатирине
Јелена Рајић као Дашењка, стара девојка
Габријел Бећаревић као Апотекар
КАМЕЛЕОН
Вујадин Милошевић као полицијски наџорник Очумјелов и Милош
Танасковић као Јелдирин, помоћник
Габријел Бећаревић као јувелир Хрјукин и Марија Станковић као Хрт, пас
генералова брата
Наташа Петровић као Пелагија, генералова куварица
Теодора Стојковић, Ана Бретшнајдер и Викторија Арсић као Приповедачи
Реч редитеља
О Чехову је све већ одавно написано. Не постоји драмски писац, осим можда Шекспира и Молијера, који је изазвао толику пажњу теоретичара драме, позоришних критичара, театролога. Небројене књиге написане су о њему и његовом књижевном и драмском опусу, његовом поимању позоришног простора и времена, његовим филигрански спретно преплетеним драмским ситуацијама, судбинама његових фасцинантних ликова.
Шта ново може да се каже?
Као прво– усудили смо се екипно да се упустимо у интерпретацију његових кратких (малих) прича. За мене лично не постоји узбудљивије
штиво од њих. Још од основне школе (похађао сам је осамдесетих година XX века), када смо у читанкама имали приповетке „Вањка“ и „Туга“, његове заиста сурове приче о неутешној, дубокој чамотињи људске судбине, било да је у питању мали дечак-шегрт (Вањка Жуков у „Вањки“) или стари
кочијаш (Јона Потапов у „Туги“), осећао сам неку емпатичну, моћну повезаност са овим наизглед суровим писцем.
Друго – касније, како ми се живот окретао ка позоришту и раду са глумцима, бавио сам се Чеховом више пута, увек потпуно различито, јер свежина његовог писања омогућава увек нови почетак и увек новополазиште. Његов је осећај човека и живота заувек савремен, увек непогрешиво тачан, што се у позоришном сусрету са другим писцима просто не дешава на тако личном нивоу као са Антоном Павловичем.
Чехова сам радио и на Академији у Прагу („О велкомyслности Рускехо лиду“, непреведена на српски кратка игра), и у Словенији (СЛГ Цеље „Јаз вас љубим“) и у Хрватској (ХНК Осијек „Три сестре“), а ево сада по први пут и у Србији, можда не и последњи. И увек сасвим различито,
јер је Чехов то омогућио својим генијем. Хвала му.
Одабир за позориште „Зоран Радмиловић“ у Зајечару пао је на девет малих прича. Прва идеја ми је била да направим мању, камерну представу за мањи број глумаца.Међутим, како сам упознао скоро цео ансамбл и видео обострано интересовање за рад на овом материјалу, одлучио сам да у представи учествују сви они глумци који то желе.
Такорећи – искројили смо новог Чехова, тако да можемо групно, тимски, екипно да са сцене проследимо до публике што је више могуће његове нежности, грубости, шале, апсурда, сатире, фарсе, дубоке емоције, свега онога што се у изабраним причама крије. И можда још нешто, што
се појавило успут, током дружења и рада.
Од сасвим интимних, малих догађаја (приче „Женска освета“, „Отишла је“ и „Мекушац“), до великих, гласних, бучних размирица („Неопрезност“,
„Камелеон“, „Чиновникова смрт“), па преко нежне али и сурове зимске интиме („Шала“) и, како смо их назвали „женских прича“ („У хотелу“,
„Последња Мохиканка“), ово је једно заједничко, сценско-музичко путовање у Чеховљеву димензију на начин како је ми сада видимо.
Према речима редитеља, заједно са зајечарским глумцима искројен је један нови Чехов, а са сцене је тимско, групно, екипно прослеђено до публике ,,што је више могуће његове нежности, грубости, шале, апсурда, сатире, фарсе, дубоке емоције, свега онога што се у изабраним причама крије. И можда још нешто, што се појавило успут, током дружења и рада.”
Улазнице можете резервисати кликом на следећи линк: https://ckorakovica.com/rezervacije/
